Kida se tamo gde je tanko
Miroslav Jovanović ("Nezavisna Svetlost")
|
|
Međutim, političari po pravilu ostaju nemi
na javne prozivke, svejedno da li su od novinara ili im oponiraju građani, čak i onda kada imaju argumenata za odbranu. Da li je moguće da rezonom "u ćutanju je sigurnost" oni svesno rade u korist svoje štete, ili je reč o pomanjkanju sluha i političkog obrazovanja za komunikaciju s javnošću? Ponekad deluje prosto nestvarno kad se lokalni funkcioner skriva od novinara, kao da time može da sakrije i informaciju, ali je još čudnovatije što ni po objavljivanju "krive" vesti ili kakvog kritičkog stava on ne oseća potrebu ni da "zine". Zato u novinama, osim retkih demantija koje pišu savetnici i saradnici, apsolutno nema polemičkih nastupa političara, upuštanja u borbu argumentima i stavovima, svejedno da li su s druge strane novinar i redakcija, građanin, druga politička opcija ili kakav drugi javni formirani sud. Takva vrsta političkog autizma šteti, prvo, samim nosiocima javnih funkcija, jer samoizolacija ih vodi u jedan inferioran položaj, šteti i samim novinama zato što ostaju bez prave povratne informacije, a najviše na šteti su čitaoci: em ostaju poluinformisani, em uskraćeni za sve premise na osnovu kojih bi formulisali svoje stavove o javnim društvenim poslovima.
Na kraju, pod velikim znakom pitanja je odgovor kada se može očekivati uravnoteženija političko-medijska komunikacija na osnovama partnerstva i ravnopravnosti, jer je očigledno da se radi o starom stanju svesti. Po njemu, politička delatnost je stvar privilegija i dominacije odabranih, novinarstvo puko preslikavanje zbivanja, a građani samo objekti tih zbivanja, kojima se veća pažnja posvećuje tek u izbornim kampanjama.
